Opis
Genealogija morala – autor Fridrih Niče
Iz sadržaja knjige Genealogija morala
- Predgovor
- Prva rasprava – „Dobro i zlo“, „dobro i rđavo“
- Druga rasprava – „Krivica“, „nečista savest“ i slično
- Treća rasprava – Šta znače asketski ideali?
Iz predgovora knjige Genealogija morala
1.
Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili ‒ pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: „Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.“ Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da ‒ nešto „donesemo kući“. Inače, što se tiče života, takozvanih „doživljaja“ ‒ ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili „na pravom mestu“: ni naše srce nije tamo ‒ pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se „šta je to zapravo izbilo“, tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo „šta smo to zapravo doživeli, još više ‒ ko smo mi zapravo“ i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića ‒ i pri tome, avaj, grešimo u brojanju… Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav da je „svako sebi najudaljeniji“ ‒ za sebe mi nismo nikakvi „saznavaoci“…
2.
Moje misli o poreklu naših moralnih predrasuda ‒ jer o njima je reč u ovom polemičkom spisu ‒ našli su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirci aforizama koja nosi naslov Ljudsko, odviše ljudsko, Knjiga za slobodne duhove, i čije sam pisanje počeo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao što zastane neki putnik, i da pažljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotle putovao. Desilo se to u zimu 1876‒1877; same misli su starije. To su već bile uglavnom iste misli koje u ovoj raspravi ponovo izlažem; nadajmo se da im je ovaj poduži interval dobro došao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, jače, potpunije! A što se njih danas još čvrsto držim, što su se one same za to vreme sve čvršće među sobom povezivale, čak prožimale i srastale, to pojačava moju radosnu uverenost da one u meni od samog početka nisu nastajale pojedinačno, proizvoljno niti sporadično, već iz jednog zajedničkog korena, iz jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sve određenije govorila i postavljala sve određenije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi nemamo nikakvo pravo da u bilo čemu budemo za pojedinačno: ne smemo pojedinačno ni u zabludu padati, niti pojedinačno do istine dolaziti. Naprotiv, sa nužnošću s kojom drvo donosi svoje plodove izrastaju iz nas naše misli, naše vrednosti, naša da i ne, naša ako i da li ‒ sve je to srodno i međusobno povezano i sve su to svedočanstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog podneblja, jednog sunca. ‒ Da li vama prijaju ti naši plodovi? ‒ Ali šta se to drveća tiče?
Šta se to tiče nas, nas filozofa!…
