Opis
1984 – autor Džordž Orvel
Odlomak iz knjige 1984
Bio je vedar i hladan aprilski dan i časovnici su odbrojavali trinaest sati. Vinston Smit, brade zabijene duboko u nedra kako bi izbegao oštar vetar, prolete hitro kroz staklena ulazna vrata stambenog kompleksa Vile Pobeda, ali i uprkos njegovom naporu, oblak krupne, oštre prasine ulete za njim.
Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare krpare. Na jednom njegovom kraju na zidu je bio okačen plakat u boji, dimenzija prevelikih za zatvoreni prostor. Na njemu je bilo prikazano samo jedno ogromno lice, više od metar široko. Bilo je to lice čoveka starog nekih četrdeset pet godina, gustih crnih brkova i grubih, ali na svoj način privlačnih crta lica. Vinston se uputio ka stepeništu. Nije bilo nikakve svrhe da pokušava da koristi lift. Retko je radio čak i u najbolja vremena, a trenutno su isključivali struju tokom dana. To je bio deo strategije ekonomskog podsticaja u okviru priprema za Nedelju mržnje. Stan mu se nalazio na sedmom spratu i Vinston, koji je imao trideset devet godina i otvorenu ranu od proširene vene iznad desnog članka, penjao se polako, često se odmarajući. Na svakom spratu, nasuprot liftu, sa zida je posmatralo ogromno lice na plakatu. Bila je to jedna od onih slika na kojima su oči postavljene tako da vam se čini da vas one prate kako se pomerate. VELIKI BRAT TE POSMATRA, glasio je natpis ispod slike.
U stanu se mogao čuti neki jednolični glas kako iščitava niz brojeva koji su imali veze sa proizvodnjom sirovog gvožđa. Glas je dolazio iz pravougaone metalne ploče zaobljenih uglova nalik zamućenom ogledalu koja je bila sastavni deo površine zida sa desne strane. Vinston okrete prekidač i glas se malo utiša, ali su reči i dalje mogle da se razaznaju. Taj uređaj (zvao se teleekran) je mogao da se utiša, ali nije postojao način da se potpuno isključi. Prišao je prozoru. Njegovu sitnu, krhku građu, njegovo mršavo telo je dodatno naglašavao plavi radni kombinezon, koji je bio partijska uniforma. Kosa mu je bila veoma svetla, lice po prirodi rumeno, kože ogrubele od jakog sapuna i tupih žileta, kao i od hladne zime koja se upravo bila završila.
Čak i kroz zatvorene prozore, spoljašnji svet je izgledao hladno. Dole na ulici, manji naleti vetra su kovitlali prašinu i iscepani papir i, iako je dan bio sunčan i nebo bilo jarko plavo, sve je izgledalo bezbojno, osim plakata koji su svuda bili izlepljeni. Poznati lik sa crnim brkovima je sa visine motrio sa svih istaknutih pozicija. Jedan se nalazio na fasadi odmah preko puta. VELIKI BRAT TE POSMATRA, pisalo je, dok su crne oči prodorno zurile pravo u Vinstonove. Dole, na nivou ulice, drugi plakat, pocepan na jednom uglu, povremeno bi zalepršao na vetru, naizmenično pokrivajući i otkrivajući jednu reč ENGLSOC. Negde u daljini, helikopter se probijao između krovova, na jedan čas bi zastao lebdeći poput meduze da bi ponovo odtutnjao dalje u svom krivudavom letu. To je bila policijska patrola koja je zavirivala ljudima u stanove. Međutim, ove patrole nisu uopšte bile bitne. Samo je Policija misli bila bitna.
Iza Vinstonovih leđa, glas sa teleekrana je i dalje blebetao o sirovom gvožđu i premašivanju devetog trogodišnjeg plana. Teleekran je istovremeno bio i prijemnik.
