Opis
Slika Dorijana Greja – autor Oskar Vajld
Šta je zaista lepota, u čemu je njena bezvremenost i tajna saznaćete čitajući ovaj roman.
Demonska načela lepote i njena zemaljska vrednost raspinju Dorijana Greja koji se zarad lepote lišio spokoja i božanske prirode života.
Oskar Vajld – zatočenik lepote
Irski pisac, pesnik i veliki esteta, rođen u Dablinu 1854, a preminuo u Parizu 1900, na samom pragu dvadesetog veka.
Roditelji su mu bili uspešni intelektualci i od najranijeg doba podučavan je u svom domu, gde je i pokazao Koliko je inteligentan; veoma brzo počeo je tečno da govori francuski i nemački. Pohađao je internat šest godina, a zatim upisao univerzitet, sa sedamnaest.
Vajld je na univerzitetima, prvo u Dablinu, a onda i u Oksfordu, dokazao da je izuzetni klasicist. Završivši univerzitet, počeo je da živi na raznim mestima i okušava se u raznim literarnim stilovima: izdao je knjigu pesama i krenuo na turneju po Americi, gde je intenzivno predavao o esteticizmu. Posle toga se vratio u London, gde je četiri godine radio kao veoma plodan novinar.
Zbog svoje ujedljive oštroumnosti, kitnjastog odevanja i elokvencije Vajld je bio jedna od najpoznatijih ličnosti svoga doba. Živeo je kako je i pisao, a estetika je bila centar njegovog života u svakom smislu.
U sledećem periodu napisao je seriju dijaloga i eseja u kojima su počele da se naslućuju njegove ideje o nadmoći umetnosti. Međutim, bio je to roman, Slika Dorijana Greja, i dan-danas veoma čitan, koji mu je doneo večni uspeh i prepoznavanje. Postao je jedan od najuspešnijih dramskih pisaca kasnoviktorijanske ere sa serijom socio-satiričnih drama koje se neprekidno izvode otada, a posebno zbog svog remek-dela Važno je zvati se Ernest. U njoj on satirično slika licemernost, pretencioznost i ispraznost pripadnika engleskog visokog društva, njihovu okrenutost senzualnim užicima i moralni aspekt njihovog ponašanja. Replikama toliko dobro pogađa prirodu društvenih odnosa da se one mogu čitati i odvojeno od ovog dela, kao aforizmi.
Ekstravagantnim je dendizmom u odevanju i skandalima u ponašanju uticao na svoje savremenike ali i umetnike koji su došli posle njega. Privlačio je pažnju mnogih, a pretežno literarnih stvaralaca.
Na vrhu svog uspeha i slave, Vajld je doživeo dramatični pad u senzacionalnoj seriji suđenja. Tužio je oca svog ljubavnika za klevetu, ali slučaj je oboren na sudu. Nakon dva uzastopna suđenja, Vajld je i zatvoren na dve godine teškog zatvora zbog „velike nepristojnosti“ s drugim muškarcem. U zatvoru je napisao De Profundis, mračni kontrapunkt svojoj ranijoj filozofiji zadovoljstva. Nakon što je pušten, odmah je otišao u Francusku da se nikada ne vrati na tlo Britanije ili Irske. Umro je u Parizu u siromaštvu, usvojoj četrdeset šestoj godini.
Pre dela Slika Dorijana Greja
Umetnik je tvorac lepoga. Umetnosti je cilj da otkrije umetnost, a da sakrije umetnika.
Kritičar je onaj koji utisak što ga je primio od lepih dela može da izrazi na nov način i novim gradivom.
Najviši i najniži oblik kritike jeste neka vrsta autobiografije.
Ko u lepim delima nalazi lep smisao – kulturan je. Za njega je nada.
Izabranici su oni kojima su lepa dela jedino izraz lepoga.
Nešto kao moralna ili nemoralna knjiga ne postoji. Knjige su dobro ili loše pisane. To je sve.
Nezadovoljstvo devetnaestoga veka realizmom bes je kakav oseća Kaliban kad vidi svoju sliku u ogledalu.
Nezadovoljstvo devetnaestoga veka romantizmom je bes kakav oseća Kaliban kad ne vidi svoju sliku u ogledalu.
Moralni život čoveka samo je deo umetničkog gradiva, a moral umetnosti u tome je da se savršeno upotrebi nesavršeno sredstvo.
Nema umetnika koji bi hteo da dokaže nešto. I same se istine mogu dokazivati.
Nema umetnika sa etičkim simpatijama. Etička simpatija kod umetnika je neoprostivo stilsko manirisanje.
Nema umetnika dekadenta. Umetnik je u stanju sve da izrazi
Misao i jezik umetniku su oruđe njegove umetnosti. – Porok i vrlina umetnika su gradivo njegove umetnosti.
Sa stanovišta oblika tip svoje umetnosti je veština muzičara. Sa stanovišta osećanja tip je glumačka veština.
Svaka umetnost u isto vreme je i površina i simbol. – Ko silazi ispod površine – čini to sa opasnošću po sebe. – Ko tumači simbol – čini to sa opasnošću po sebe.
Umetnost je u stvari ogledalo posmatrača – a ne života.
Podvojenost mišljenja o jednom umetničkom delu – dokaz je da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kad se kritičari ne slažu, umetnik se slaže sa sobom.
Možemo nekome opraštati što je sagradio nešto korisno sve dotle dok se sam tome ne divi. Jedino izvinjenje što je neko sagradio nešto nekorisno jeste – što se tome mnogo divi.
Svaka je umetnost sasvim nekorisna.
Oskar Vajld
